Od jutra rana sam već natrpana, jedva dišem. Na put do škole bih trebala poći, ali moj Nemanja… tko zna koja će mu stanica biti! Nešto me jako žulja, pika. Joj, ne! Opet šestar nije stavio u kutijicu. Sve se isprekretalo, traži se ključ, nigdje ga nema. Slova i brojke poispadale na sve strane.

          Težak je moj put do škole. Amo – tamo, nikad kraja. Lagano ide moj Neco, kad ono – mirisa sto! Znam da je stigao do Gricka, njega ne možemo zaobići. A sad brzo do škole da sva znanja pokupimo i svim se nestašlucima nasmijemo. Pecivo miriše u torbi, čeka odmor. Aki i Sven su me stoput gurnuli i preokrenuli. Navikla sam, valjda sam im lijepa tako crvena. Olovke i gumice skupim, čak se tu i tuđe nekada nađu. Čuvam sve pa kako bude, možda nekome zatrebaju.

                    Natrpana školskih knjiga,

                    a dječaku puna briga.

                    Nekada po zemlji puže,

                    ali pretinci joj ipak služe.

                    Pernica i razne boje

                    u toj torbi stalno stoje.

                    I tako od teške borbe

                    prođe i dan školske torbe!

Nemanja Popović, 6.a