Kada je učiteljica rekla da trebamo napisati sastavak o herojima, prvo sam se malo zamislila. Tko su heroji? Što su učinili da se smatraju herojima? Trebam li pisati o vatrogascima ili policajcima?

Ja sam odlučila pisati o svom tati! Kada malo bolje razmislim, on je jedan od mnogih heroja za koje se rijetko čuje. On radi u bolnici, doktor je, anesteziolog. Svakoga dana radi s ljudima koji su jako bolesni, koji se boje, ljudima koji se bore za život i koji, nažalost, i umiru. Svakoga smo dana u zadnje dvije godine izloženi vijestima i brojkama o oboljelima od koronavirusne bolesti. Malo idemo u školu, malo ne idemo. Svima nam je teško. Meni i bratu je bilo posebno teško u početku, kada se ta bolest tek pojavila. Tada… kao da smo ostali bez tate. Radio je sa zaraženim ljudima i često ga nije bilo kod kuće, bio je dežuran. U bolnici bi provodio cijeli dan i noć, a kada bi došao kući, bojao se da nam ne prenese virus. Zatvorio bi se i bio u sobi sam. Mogli smo razgovarati s njim samo putem mobitela. Hranu smo mu donosili pred vrata i ostavljali tamo, a on bi je uzeo i jeo. Sam. Tada nam je jako nedostajao. Bio je jako blizu. Bio je jako daleko. Kao da ga nismo imali. Nije nas mogao pogladiti po kosi, poljubiti, zagrliti. Svi smo se osjećali usamljeno. Ponekad bih čula razgovor između njega i mame dok su mislili da ih ne slušamo. Svakoga dana su mu ljudi umirali i zbog toga je bio jako tužan. Shvatila sam da radi težak i odgovoran posao i da mu nije lako. Sada se pojavilo cjepivo i ljudi si mogu pomoći, ali borba s bolešću još uvijek traje.

Moj tata savjesno radi svoj posao, jako se trudi i daje sve od sebe. Zahvaljujući njemu puno je ljudi ozdravilo, preživjelo. Iako mu je teško na poslu, nikada se nije požalio. On je za mene heroj!

Ana Marinović, 7.e