Dragi prijatelji zadrugari!
Jako mi je žao zbog svih nevolja koje sam vam učinio. Stvarno nisam htio da bude ovako. Ja ne mogu zamisliti igru i školu bez vas, bez vašeg smijeha, vaših šala, i zato, molim vas, primite me natrag u zadrugu. Znam da nisam bio dobar i da ne zaslužujem biti zadrugar, ali ja ću se popraviti! Obećajem!
Oprostite svi, a posebno ti Ljubane, zbog svih tuča koje su se dogodile između nas i uvreda koje sam ti izrekao.
Ako me primite, znam da ćemo se lijepo slagati. Dat ću sve za naše prijateljstvo.
Vaš Pero
Skupina Tigrovi, 3.a
Složne ruke
Složne dječje ruke
čiste snijeg bez muke.
Grabe ga rukama golim,
kondukter kaže:“Jako ih volim!“
Promrzli im prstići,
crveni im nosići.
Lokomotiva se oslobodila,
zadruga je zapjevala.
Kad se male ruke slože,
sve se može, sve se može…
Lokomotiva je veselo pojurila,
ta djeca su se kući žurila.
Djeca su bila složna zajedno,
i to je, zaista, bilo dovoljno.
Skupina Pume, 3.a
Vlak u snijegu
Sa stanice ide vlak,
a baš se spušta mrak.
Juri vlak niz brijeg,
već je pao i snijeg.
Lokomotiva kroz mrak stenje, huči,
kao da se muči.
Odjednom: „Bum! Tres!“
Nastao je pravi urnebes.
Što se zbilo? Tko je to bio?
Saperlot! Vlak se u snijeg zabio.
Skupina Hijene, 3.a
Ljubanov monolog
Kako je bilo lijepo, kakva je bila sloga… Svi smo bili isti,
svi smo imali jednaka prava, bili smo jednaki…
Imali smo isti cilj, osloboditi vlak iz snijega.
A sada, kad stignemo i izađemo, sve će nestati…
Nestat će one divne sloge s kojom smo nadmašili i
odrasle. Što ako se vlak, koji bude dalje jurio snježnom
dolinom, ponovno zabije, a mi ne budemo tu da mu
pomognemo… Hoćemo li ikad ponovo sresti konduktera
Saperlota, ovaj Lazića…? Hoćemo li se opet voziti istim
vlakom, ovako, svi zajedno…?
Slogom se, zaista, sve može… Nadam se da ćemo ostati i dalje svi složni… Pero, Draga, ja… Moj cijeli razred…
Samo neka naš učitelj ozdravi… Bit će ponosan na nas….
Skupina Sokolovi, 3.a